У суочењу са радом Слободанке Ступар, из серије под називом „Степенице на доле су и степенице на горе” поглед посетиоца усмерен је ка препознавању неких од навиком пренебрегнутих делова архитектуре музеја, семплованих и реорганизованих у склопове медитативних фотографских рефлексија на симетрију, форму, светло, површину и структуру, приказане на начин прилагођен простору (у групама инсталираним узимајући у обзир карактерстике излагачког простора). Оне су често допуњене звуком, чија улога је да прошири поље визуелног и утопи слушаоца у поставке које задобијају особине амбијената. У интенционалном смислу, оне су чиниоци преноса између унутрашњих стања уметника и унутрашњих стања која се индукују у посетиоцима током њиховог опажања радова у излагачком простору. Садржај који се путем
ових медијатора преноси није ништа друго до интензитет осећаја које је уметница намерила да подели када је одлучила да сними и подели са публиком те слике. Ови осећаји су се јавили услед обилатог преливања оног дела свести који се у домену
филозофије психологије назива „феноменалним“ (с обзиром да се односи на то какво је искуство нечега), у таквој количини са којом се њему комплементарни део „приступне свести“ (који се односи на то што нам је доступно и што можемо да изразимо) тешко може да носи. Наиме, интенционални објекти њених музејских истраживања су индуковали поједина врло специфична искуства која не могу да се испричају на адекватне начине, али могу да се покажу путем уметничких дела. Као последицу тога, она је произвела фотографије као визуалне еквиваленте епифаничких искустава…
… У приступу Слободанке Ступар, у овом пројекту, ритуали који за последицу имају ументичка дела су лични, и музеј третирају као извор спиритуалних садржаја, у смислу потраге за тренуцима епифаније, као моментима откровења и увиђања…
Изводи из текста
Стевана Вуковића Тренуци епифаније
…Ипак, на њеним фото-забелешкама ови делови све док подвлаче своју припадност модернистичкој реторици што се препознаје у доминантној линеарности мотива (без украса), као да истовремено губе физичко утемељење, просторну логику испред и позади, поигравају се статиком, удвајају се и растачу, изазивају вртоглавицу. Укратко, као да проблематизују функционалност у корист перформативности….
…Стога иако су отиснуте фотографије јасно издвојене у тематске целине по месту настанка (Caixa, MoCA Athens, Bonn, Walraf Richartz…), пажљивим и промишљеним уклапањем, умножавањем, поигравањем симетријама изабраних мотива, њиховим ротирањем унутар сваке целине проблематизују сам чин преласка које те установе заговарају. И не само. Фото-забелешке које склапа Слободанка Ступар у неочекиване (вртоглаве) целине својом скоро монохромношћу (строгошћу?), као и избором секвенци које се поигравају пореклом (која установа, који део) уз вртоглаво умножавање нормала, косих, управних (усправних), искривљених, поигравају се с њом. Бришу њихову посебност. Подвлаче оно заједничко за све…
Изводи из текста Јелене Стојановић
Перформативне топографије лиминалног

Слободанка Ступар рођена је у Сарајеву 1947. Дипломирала је унутрашњу архитектуру и графику на Факултету примењених уметности у Београду, магистрирала је графику на Факултету ликовних уметности у Београду и специјализирала на Школи лепих уметности у Атини. Добитник је више стипендија, награда и признања у земљи и иностранству: Награда за графику Октобарског салона Београда и Награда за скулптуру Ликовне колоније Жељазара Сисак 1987; Награда I Медитеранског бијенала графичке уметности, Агиос Николаос, Грчка 1988; Откупна награда Свеучилишне библиотеке на Загребачкој изложби југословенског цртежа 1989; Велика Награда IX Интернационалног тријенала графике у Фрехену 1991; Награда на Бијеналу сува игла, Ужице 1993; Откупна награда Народног музеја на Београдском интернационалном бијеналу графике 1997; Fotowеttbеwеrb Аwаrd 1999, Штутгарт 2000. Дела Слободанке Ступар налазе се у музејима и јавним колекцијама: МСУ Београд; Музеј града Београда; Музеј Цептер и Народни музеј у Београду; Музеј Лудвиг, Келн; МСУВ, Нови Сад; музеји Крушевца, Краљева, Врања и Књажевца; Галерија савремене уметности, Ниш; Национална пинакотека, Пиреј, Грчка; American College of Greece, Атина; Савремена галерија, Зрењанин; Збирка Националне свеучилишне библиотеке,
Загреб; Графички колектив, Београд; Уметницка збирка Лазар Возаревић, Сремска Митровица; Графичка збирка Фрехен, Немачка; Музеј међународне савремене графике, Фредрикстад, Норвешка. Њени радови такође се налазе у приватним збиркама у земљи и иностранству.
Излагала је на преко 50 самосталних изложби у Југославији, у Београду, Загребу, Дубровнику, Новом Саду, Зрењанину, Сремској Митровици, Нишу, Краљеву, Крагујевцу, Смедереву, Врању итд. и у иностранству у Келну, Атини, Солуну, Единбургу, Бечу, Минхену, Витену.
Учествовала од 1976. на великом броју групних изложби и више репрезентативних југословенских изложби у земљи и иностранству.
Од 1992. учествује и у бројним колективним изложбама и кустоским пројектима организованим у Немачкој, Грчкој, Канади, Македонији. Реализовала је, сама или у сарадњи са другим уметницима, више интердисциплинарних пројеката у земљи и
иностранству.

Контакт:

slobodanka.stupar@gmail.com

 

Изложба ће бити отворена до 2.11.2019. сваког дана од 10 до 20 сати, осим недеље.