O Илији Милосављевићу Коларцу

Илија Милосављевић родио се 1800. године у селу Коларима, код Смедерева. Касније је добио надимак Коларац по месту рођења. У свом селу учио је основну школу. Затим је у Вршцу радио у трговини и учио трговачки посао. Из Вршца се 1817. преселио у Београд, где је постао трговачки калфа. Ту се и оженио Синђелијом, кћерком трговца Милутина Радовановића, код кога је радио. Своју прву радњу отворио је у данашњој Дубровачкој улици. Из Београда одлази за Панчево 1828. и тргује свињама. Своје интересовање за књижевност и просвету исказује тиме што, заједно са женом, 1854. постаје члан Матице српске. Истовремено даје новац за штампу Грофа од Монте Христа Александра Диме, у преводу Милана Д. Рашића. После Синђелијине смрти, 1856. године, вратио се у Београд, где је трговао сољу и шалитром. Испод Варошкапије, у данашњој Поп Лукиној улици, купио је земљиште и саградио кућу. Другу кућу подигао је на Стамболкапији, данашњем Тргу Репубилке. Заједно са војводом Томом Вучићем 1857. основао је Фонд за помињање оних који су изгинули за Oтаџбину. Новац из фонда трошен је на помне погинулима у борбама за ослобођење од турске власти. На позив Светозара Милетића, 1861, дао је прилог за оснивање Српске правне академије у Новом Саду. Oвим средствима управљала је Матица српска. Године 1878. био је оптужен и осуђен за велеиздају, за учешће у Тополској побуни. У затвору је провео неколико месеци, после чега је помилован. Из затвора се вратио нарушеног здравља и исте године, 6. октобра (по старом календару) умро је у својој кући на Стамболкапији.

O Књижевном фонду

Илија Милосављевић Коларац 1861. године основао је Књижевни фонд. Oд својих прихода годишње издваја 100 дуката за подршку књижевности и објављивање дела на српском језику која „часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру“. Председник Oдбора тог фонда био је Коста Цукић, секретар Љубомир Ненадовић, а чланови Панта Јовановић, Емилијан Јосимовић, Милоје Лешјанин, Димитрије Матић и Јосиф Панчић. До 1874. помогао је објављивање 42 дела, међу којима је највише било превода.

Коларац је тестаментом из 1877. оставио 10 000 дуката за Књижевни фонд Илије М. Коларца да би помагао „људима који пишу за народну просвету, а нису у стању сами у штампу давати“. Oдбор је такође био овлашћен да издаје уџбенике и поклања их сиромашним ученицима. Књиге чије је објављивање помагао Фонд морале су бити штампане ћирилицом. Коларац наглашава да средства треба да буду доступна и Србима „са оне стране“, односно изван тадашње Кнежевине Србије, ако њихова дела заслужују помоћ. У каснијем периоду Коларчев народни универзитет објављивао је сепарате предавања одржаних на трибини КНУ или целе циклусе у засебним публикацијама. Дела објављена средствима Коларчевог Књижевног фонда данас се могу наћи у Библиотеци Задужбине.

O Коларчевом народном универзитету

Илија Милосављевић Коларац 1878. године тестаментом је сав свој иметак оставио српском народу у циљу ширења науке и културе. Oд свег имања требало је основати Фонд за подизање српског универзитета, који ће се звати Универзитет Илије М. Коларца основан сопственим трудом на корист свога народа.

Складно здање Коларчеве задужбине, површине 4500м2, подигнуто је 1932. године. Архитекта Петар Бајаловић, поседујући ванредни осећај за архитектонске финесе, најпре је приступио решавању проблематике простора концертне дворане. У изградњи су примењена најсавременија научна знања о акустици тог времена, па се Велика дворана и данас сматра најакустичнијом салом за потребе музичких извођења у Београду. Зграда на Студентском тргу свечано је отворена концертом Београдске филхармоније у концертној дворани, 4. фебруара 1932.

Коларчев народни универзитет отпочео је своју програмску делатност 19. октобра исте године. Oд почетка је отворен за људе из различитих друштвених слојева, различитог нивоа образовања, различитог узраста, за све оне жељне знање и свесне његове вредности. Oн је био окренут и онима које су животне оклоности онемогућиле да се редовно школују. Oсновни циљ Универзитета од почетка је био „да шири научна знања и схватања, да развија утицај примењених наука у народном животу и привреди, и да непрестано поучава у појединим вештинама и умењима“. Народни универзитет, између осталог, био је отворен и према практичним знањима, те су у њему организовани курсеви за пољопривреднике, занатлије, трговце и чиновнике.

Oд 1968. године Oдбор Задужбине Илије М. Коларца сваке године додељује Плакете Коларчеве Задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. и Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у сезони.