Аутори фотографија: Александрија Ајдуковић, Александра Бошковић, Драган Петровић, Срђан Вељовић и Милица Ракић
Изложба ће бити отворена до 16.3.2019. сваког дана од 10 до 20 сати, осим недеље.
Кустос: Владимир Бјеличић
НАРУЧИЛА САМ ИСТОРИЈУ ПО МЕРИ
Новим пројектом назива Лепа сам као револуција Милица Ракић наставља да истражује значења појмова архивирања, колективног сећања и личног искуства. Коришћењем уступљене архивске грађе из Архива Југославије и пажљиво одабраних цитата, уметница креира специфичан наратив засићен двосмисленошћу, довитљивошћу и хумором. Иако серија нових радова наизглед представља екстензију досадашње праксе уметнице, она се збиља може тумачити у светлу продубљивања појединих питања односно проблема везаних специфично за само поље уметничког стваралаштва.
Наиме, окосницу овог пројекта представља један интригантан историјски документ. Реч је о писму које молерски радник и аматерски уметник Ђура Рашић упућује Јосипу Брозу Титу 1947. године са молбом да му држава помогне у реализацији уметничке каријере (што резултира финансијском помоћи раднику). Ракић користи овај документ као ready made, међутим, реч је о својеврсном артефакту који манифестује на најбољи могући начин синхронизацију личног и колективног у односу на поимање уметности и идеологије у потоњем систему. Дакле, држава уопште не поставља академско образовање као предуслов или императив за бављење уметношћу, већ полази од просте чињенице да свакоме треба пружити прилику да испољи свој таленат што јесте био део ширег еманципаторског пројекта пружања могућности грађанима да утичу на промену властитог социјалнога статуса, те да буду активни учесници опште друштвене промене.
Без обзира на то што је поменути радник очигледно препознат као политички подобан пружена му је прилика да се реализује као уметник што је данас готово незамисливо. Сфера уметности је у савременом тренутку више него икада постала контаминирана интересима владајуће већине која подржава искључиво тржишно исплативе креативне иницијативе, при чему било каквим независним, неакадемским, аматерским или политички мишљеним праксама нема места.
Са тим у везу би се могла довести и последња сцена филма Декамерон Пјера Паоло Пазолинија из 1971. године; филм је заснован на неколико различитих прича из Бокачовог средњевековног епа, а једна од њих прати осликавање цркве од стране чувеног сликара Ђота кога тумачи сам редитељ. Филм се завршава сценом славља након успешно обављеног посла у којој сликар, то јест, Пазолини изговара следећу реченицу: Питам се, зашто стварати уметничко дело када је сањати о истом толико слађе?
Четири године касније он је брутално убијен не само зато што је био хомосексуалац, већ зато што је био политички неистомишљеник односно комуниста. Чини се као да постављено питање сумира Пазолинијеву филозофску позицију која своје упориште налази у левој идологији. Непатворено уметничко дело као манифестација естетских начела могуће је реализовати само у домену илузије или сна, док реализација истог у реалности подразумева одговорност и неминовно је подложна различитим спољним утицајима. Према томе, поимању уметности као алатке за друштвено политичку артикулацију блиска и страртегија Милице Ракић, а веза са Пазолинијевим стваралаштвом је очигледно и на неким од радова инспирисаним његовом поемом КПИ младима из 1968. године.
Како би се њена уметничка стратегија правилно разумела у односу на савремени тренутак, неопходно је узети у обзир и локални друштвено-политички контекст те конститутивне елементе доминатног идеолошког дискурса као што су мизогинија и историјски ревизионизам. Потискивање, те брисање историјске тековине Народноослободилачке борбе и генерално анитфашизма, те женског доприноса у тим оквирима, из колективног сећања посебно у последње време спроводи се не само кривом интерпретацијом догађаја из прошлости у уџбеницима, популарној култури, агресивним агитовањем за уклањањем споменика у јавном простору, већ и невероватном медијском злоупотребом женског тела и искуства. Обе тендеције се међусобно прожимају у регресивном и надасве патријархалном друштвеном вртлогу, чиме се систематски потире целокупно залеђе идеја родне равноправности, колективног духа и солидарности.
Иако неке од реченица односно цитата које уметница користи припадају архивској грађи, стављањем у функцију женског искуства оне постају паролама или пак фрагментима манифестног типа. На тај начин Милица Ракић наручује историју по властитој мери, те пушта артикулисан и гласан женски политички глас који претендује да укаже управо на оне сегменте прошлости који јесу били еманципаторски и суштински прогресивни, али и садашњости која јесте хаотична и опресивна.
Коначно, уметница на заузима ни у ком случају арбитарну позицију некога ко прокламује општу истину, она, пак, испоставља властиту истину, те се ова серија радова може посматрати у светлу континуираног напора односно интенције уметнице да поље уметничког деловања, те неприкосновености ауторства и оригиналности разгради управо родним и прецизним идеолошким позиционирањем.
Владимир Бјеличић, историчар уметности
Милица Ракић рођена је 1972. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Докторирала је на Факултету ликовних уметности у Београду. Представила је своје радове на многобројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Члан је Удружења ликовних уметника Србије, са статусом самосталног уметника, и Комунистичке партије Југославије. У свом раду испитује начин на који језик и култура обликују лични идентитет. Живи и ради у Београду.
Подршка: Антифашистички хор Наша пјесма, Александрија Ајдуковић, Александра Бошковић и Срђан Вељовић