Аутор фотографија Велибор Житаревић
Они који су отишли
Серија ових комбинованих техника/цртежа приказује различите просторе, ентеријере и екстеријере, који су само на први поглед реалистични. Немају за циљ опис конкретне архитектуре већ њено коришћење ради акцентовања онога што у њој недостаје.
Сви простори приказани у овој серији метафоричког су карактера и њихов реалан изглед је условљен емоцијама по којима су запамћени. Као што се у сновима не питамо о веродостојности просторија у којима се догађаји одвијају, ови простори су пре конструкти ума у којима се сећања на реалне просторе мешају са емоцијама које смо проживели када смо у њима боравили и са сећањима на људе са којима смо тада били.
Такав простор – ментална пројекција, са својим чудним перспективама и осветљењима, контрастима елемената и упадљивим људским одсуством има за циљ да у посматрачу евоцира личне конструкције онога што је остало само у фрагментима сећања где се збирају виђена места, прошлост и самоћа.
Јована Туцовић
Биографију уметнице можете прочитати овде.
Пуноћа празног простора
Радови представљени на изложби под називом “Они који су отишли“ призвали су ми у сећање реченицу једног писца која гласи: “Циник види празнину; песник, све оно што празнину испуњава“. И заиста, ако се радови Јоване Туцовић гледају хладно и са дистанце, у њима се виде само празни простори, без људи, који исијавају осећање туге и усамљености. Ако се, међутим, на ове радове одговори извесним креативним уживљавањем, у њима се, поред туге и усамљености, осећа топлина људског присуства. Упркос чињеници да на сликама и цртежима људи готово нема. Тачније, управо због тога што људи нема, а њихово одсуство је уметнички вешто наглашено, осећа се да су они ту, у сваком од ових призора. Они су призвани управо својим одсуством.
Присуство људи на овим радовима постигнуто је на још један, изузетно суптилан начин. На први поглед, пусти простори на овим сликама имају реалне контуре. Међутим, убрзо се открива да то није тако. Поигравајући се светлом које обасјава зидове просторија, степеништа и стубове који асоцирају на нека минула времена, празно гледалиште, као и делове намештаја, металне, камене и стаклене површине, Јована је успела да створи утисак да то нису обриси реалних простора. Површине као да су више обасјане изнутра, док светло трепери испред њих; линије се на тренутак тање и губе, а онда поново извијају. Отуда утисак да овде нису дате контуре реалних и конкретних простора него пре контуре наших менталних слика тих простора. Ови простори као да су виђени, а потом заборављени; и као да су поново оживљени, и делимично преобликовани, у машти, сећању или сну. При чему, а то је својеврсна “двострука експозиција“ овог сликарства, ти призори се у самом процесу рада поново мењају и задобијају нови облик, предочен на сликама и цртежима.
У овом стваралаштву постоји тиха запитаност над природом стварности. Па ипак, њен статус се не доводи у питање. Инсистира се пре свега на личном доживљају те стварности, и на важности, рекло би се и насушној потреби, њеног преобликовања кроз стваралачки процес. Наша ликовна уметница, нема сумње, свет и сам медиј у којем ствара не гледа хладним и циничним него поетским погледом. Види се то јасно из рада под називом “Јутро“ на којој је представљена фигура дечака. То је једна од ретких појава људи на овим радовима. На дечаковом лицу видимо да се у његовој души укрстило више осећања, од којих су нека међусобно супротстављена, и да су се сва та осећања слила у један израз лица, у делом пажљив а делом одсутан поглед, у коме се огледа чуђење и запитаност, збуњеност, опирање, можда чак и блага туга. Дечаково лице у снажном је контрасту са хладним и отуђеним амбијентом око њега, а опет, као да на неки начин лик извире из тог околног простора, или пак у њега увире. Пластичност лика дечака подсећа нас на то да се Јована Туцовић бави и вајарством, и да врло добро уме да осети предмете и бића у њиховој просторној димензији. Овај дечак оснажује сугестују да на сликама и цртежима нису реални простори него слике из маште. Можда управо из маште дечакове. И да их он у тренутку напрегнуте пажње оживљава у својој свести. А следећи идеју “двоструке експозиције“ посматрач ових радова, ако прихвати својеврсну игру коју је започела наша уметница, може да стекне утисак да је управо он, док их посматра, творац тих призора.
Топлина људског присуства постигнута је још једним средством, а то је – дијалог. Јована овим радовима започиње разговор са самом собом, са животом и појавама у свету, са ликовном традицијом која јој претходи и, посебно, разговор са ликовним стваралаштвом свог оца. Рад под називом “Они који су остали“ осим што представља успео и брижљиво изведен омаж очевом сликарству, показује и оно што чини уметничку посебност Јоване Туцовић. Преузимајући амбијент са очевог триптиха под називом “Да не будем заувек ја“, Јована је и ову своју слику лишила људског присуства. На Милановој слици има више људи, док су на Јованиној слици у први план дошли позорница, празне столице гледалишта, делови сценографије и реквизити. Ова слика сведочи о дубинском и присном дијалогу који наша уметница води са својим оцем и његовим стваралаштвом, о дијалогу који је настављен и након очевог одласка са животне сцене. Поигравање са светлом и контурама предмета, захваљујући чему и овај простор осећамо пре свега као део једне унутрашње архитектуре, и изузетно брижљива реализација слике, чине да ово дело зрачи топлином људског присуства и посебном снагом.
Уметничка авантура Јоване Туцовић одвија се у простору омеђеном бројним супротностима. С једне стране, имамо пусте просторе, без људи, приказане нијансама хладних тонова, у преливима сиве, зелене и плаве боје, који буде осећање усамљености. С друге, она на сликама и цртежима успева да створи ефекат топлог људског присуства. Ове супротности наглашене су и називима неких слика, па ћемо уз рад “Они који су отишли“ сусрести слику “Они који су остали“. Свету јаве, из којих потичу приказани простори, супротстављен је свет снова и маште који као да полаже више права на приказане призоре. Уз младалачки отворену разиграност налазимо дубоку запитаност над смислом постојања. А насупрот стваралачкој радости и предавању сликарској игри, ови радови откривају меланхоличну мисао о несталној и пролазној природи света и појава у њему.
Ове супротности нису знак слабости него, напротив, уметничке снаге и аутентичности. “Без супротности нема напретка“ – записао је енглески песник и сликар Вилијам Блејк, који је веровао да управо стваралаштво у оквирима супротности уметника доводи до прага његове визије света. У том смислу, и Јована Туцовић наговештава свој даљи раст и напредак, због чега ја са великом надом и нестрпљењем чекам њене будуће радове.
Војислав Карановић
Каталог изложбе можете погледати овде.
Изложба ће бити отворена до 12. септембра.