Ana Azdejković biografija
U KRAJEVIMA OKA detaljnije
23. 6 – 4. 7. 2026.
Otvaranje izložbe 23. 6. 2026. u 19.00
Foto: Ana Azdejković
Ako pitamo AI da nam da definiciju prostora, reći će nam da je to „fundamentalni pojam koji označava beskrajno trodimenzionalno prostranstvo u kojem se materija fizički prostire i u kojem se odvijaju svi događaji. On se intuitivno poima kao sveukupnost tačaka i dimenzija, a u savremenoj nauci se kombinuje sa vremenom čineći četvorodimenzionalni prostor-vreme“.
Ako konsultujemo Arnhajma, on će nam reći da prostor postoji ako su prisutne „opažljive stvari“. Pavel Florenski ga posmatra kao živ, ontološki entitet, a ne kao praznu matematičku kutiju. On odbacuje strogo Euklidovo tumačenje, smatrajući da prostor zavisi od tačke gledišta i stanja svesti onoga ko ga posmatra. Samim tim, različita vremena i različite kulture stvaraju drugačije funkcionalne građevinske sisteme.
Danas, u popularnoj kulturi može se naći dosta referenci o prostoru kao zasebnom entitetu. U seriji „OA“ (2016–2019) koja se može naći na Netfliksu, soba se tretira kao čvorište, mesto gde se različite energije povezuju i ukrštaju. U filmu „Backrooms“ (2026) koji se bavi fenomenom liminalnosti, prolazima i hodnicima koji se nalaze u paralelnom svetu u koji se dospeva prolaskom kroz zid, prostor je tretiran kao živo biće koje ima mogućnost asimilovanja predmeta i sećanja. U knjigama Harukija Murakamija, hodnici, podrumi i bunari su magični i atmosferični, uvek nude uvid u tok priče simbolima koji se tu mogu naći.
U radovima Ane Azdejković prostor je glavni lik.
Anini prostori su često iskrivljeni, izlomljene perspektive, dokazujući nam da prostor zavisi od tačke gledišta. Predmeti koji se tu nađu ponekad se preklapaju, prožimaju i otuda imamo osećaj da posmatramo scenu kroz staklo, dok se naša okolina ogleda. Ana slika energiju arhitekture, pretvarajući je u mnoštvo poteza, aludirajući tako na njenu materijalnost. Gust vazduh stvara često usijanu atmosferu, ali ne i zagušenu. Kroz vazduh na slikama Ane Azdejković se može plivati.
Arhitektura nikada nije pasivna, iako je ponekad tako tretiramo. Ona nas okružuje celog našeg života i ona utiče na naše raspoloženje, naše odluke, pa i ishod života. To upravo i vidimo na Aninim radovima – ona slika svoju psihu. Njen pogled na svet vredi iskusiti jer nas uvodi u sećanja koja prepoznajemo i usvajamo kao svoja.
Nataša Kokić