BeeBoy и друге приче
Стваралачки фантазми Садка Хаџихасановића обојени су дозом лирског осећања света, а овај примарни тон његовог сензибилитета и емотивнa виталност омогућују сликару, савременом номаду исељеничког искуства, да се са (привидном) лакоћом креће по различитим културним контекстима, меморијским кодовима и временским зонама. Тако снага медија и/или историје и уметности често у његовим радовима тангирају конфликте невидљивог у зонама Исток Запад или де/конструишу обрасце по којима се садашњост разликује од прошлости. За формирање Хаџихасановићевог персоналног идентитета значајно је и одрастање у мултикултуралној Босни, студије на ликовним академијама у Сарајеву и Београду, а осамдесетих година значајне су активности чувене сарајевске уметничке групе „Звоно”, чији је био члан.
Сваком својом новом изложбом сликар-хедониста, Садко Хаџихасановић наставља да објављује сопствену фасцинацију људском фигуром негујући цртеж као заједнички именитељ и ментално упориште својих креативних фаза. Уритмованим стваралачким ходом он је отворен и ка рецепцији других медија, па је поред цртежа и сликарства, своје новије пројекте фокусирао ка анимираном филму и графикама рађеним у древној техници суве игле. Сликарево парадигматско гесло – данас је најбитнија ствар у уметности истина – утемељено је у однегованом и континуираном процесу рада, тематизацијама сопственог животног искуства, али и освајању амбијента новог континента уз разумевање разлика између америчког и европског културног модела. Аутобиографски елементи иницирају пасторалне ситуације које враћају Хаџихасановића у носталгични дијалог са породицом и детињством у Бихаћу, који је у раду BeeBoy посвећен сликаревом оцу. Филм BeeBoy* из 2016. године базиран је на истинитој причи његовог оца, 1939. године малог дечака, на чију је главу слетео рој пчела, а спашен је димом цигаре који је дувала његова бака. За ову минијатурну филмску анимацију од 44 секунде аутор је нацртао преко 300 цртежа оловком на паусу. Примењен је луцидан концепт малих померања и видљивих разлика, а једноставна, економична ликовна средства и лагани цртеж реконструишу аутентично сведочанство приче о дечаку и пчелама. Инсталација од 100 цртежа рађених за анимирани филм BeeBoy појачава утисак амбијента и продужава у појединачним флуидним фразама цртачког ткива дејство кадрова кратког филма.
Своју нову београдску поставку Садко Хаџихасановић је конциповао из два сегмента који су идејно и визуелно компатибилни. Други део изложбе су графике у техници суве игле, непретенциозних димензија, који као делови путописа или интимног дневника постају аутентична сведочанства видљива у свакодневним ситуацијама. Поред поетичности, нота илустративности белешке и реторички карактер људске фигуре, која у композицији заузима централно место, важне су особености овог сликарског рукописа, па и ових графика. Настављајући да тематизује кадрове и ситуације типичне за панонску равницу, аутор у форми саге структурише атмосферу опуштеног сеоског живота за време дугих летњих дана. Избор технике суве игле најближи је рукописној ортографији Хаџихасановића јер се постиже софистицирани графички отисак, а карактеристична је и њена баршунаста линија. Графички поступак је директан, непосредан и економичан, што је такође блиско стваралачкој оптици аутора, па зато његове суве игле готово постижу спонтаност потеза и лакоћу крокија.
Релација између цртежа на папиру и графичког отиска представља креативни део стваралачке игре у којој механичке методе директног гравирања у металну плочу освајају синергију сопственог сензибилизованог поља и искреног уметничког рада.
„Остао сам вјеран сликарској традицији медија као што су уље и акварел које упркос времену нису нестале, јер и даље садрже елементе који узбуђују ликовну публику у времену нових медија”, изјавио је Садко Хаџихасановић у једном интервјуу. Заиста није лако данас одговорити која су то све обележја препознатљиве културе савременог доба са симболима глобалног света. Али је зато филозофско питање да ли је важније бити или имати увек отворено.
*приказан је на неколико фестивала
Љиљана Ћинкул
Садко Хаџихасановић је завршио Академију ликовних умјетности у Сарајеву 1982, а постдипломске студије сликарства на Факултету ликовних умјетности у Београду 1984. Затим је из ратом захваћеног Срајева отишао у Канаду 1993. године. Био је члан групе Звоно у бившој Југославији између 1982. и 1992.
Од доласка у Канаду излагао у преко 100 галерија, у јавним галеријама и центрима у Канади, а у Србији је имао самосталне изложбе у Београду у Галерији Културног центра Београда 2004. и 2015, Графичком колективу 2005, Галерији Ремонт 2006, Модерној галерији Вршац 2004, Савременој галерији Зрењанин 2016. Његове слике се налазе у колекцијама Народног музеја у Београду, Градске галерије у Сомбору, Галерије „Надежда Петровић“ у Чачку, Умјетничке галерије Босне и Херцеговине, Галерије портрета Тузла, Модерне галерије у Панчеву, Градске галерије Бихаћ… Добитник је награде Студија Б за најбољу изложбу у 1990.
Његови радови су били изложени на Бијеналу у Хавани – стелитски пројекат 2009, на Бијеналу Beyond Western у Бафалу, САД, 2005, Интернационалном бијеналу Values у Панчеву 2003, Љетној изложби у International Print Centre у Нујорку 2015. Са групом Звоно био је дио изложбе Art Turning Left у галерији Tate Liverpool 2015. године.
Прошле године је самостално излагао у Музеју Ulrich, Вичита, Канзас, САД и Галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву.
Након одласка у Канаду аутора преокупирају теме које реферишу на средину у којој је одрастао у бившој Југославији са новим искуством живота у Сјеверној Америци. И даље покушава кроз сликарство, графику и, у последње вријеме, анимацију, користећи хумор и иронију, да да свој политички и умјетнички коментар на савремени живот.
Његов галериста у Торонту је Паул Петро.