Слике равнотеже
Драган Стојков
15 – 25. 5. 2024.
Ликовна галерија
Треба дувати у светле ствари
да би се створила светлост.
Рене Шар
Писци теорије уметности углавном се слажу да сликари, они најбољи, читавог живота сликају једну јединствену слику. По свој прилици Драган Стојков, ма колико фаза прошао у свом уметничком бављењу, припада оним уметницима који стварају једно једино дело.
(…)
Сликарско бављење Драгана Стојкова добрим делом засновано је на езотеријским увидима, преображају и промени. Стојковљева уметност јесте уметност која мења мишљење, а, заправо, увек то мишљење остаје исто.
Читав сликарски опус Драгана Стојкова развијао се у тематским циклусима при чему је сваки циклус носио у себи заметак оног следећег. За Стојкова је сваки циклус његовог сликарског бављења подразумевао опседнутост једним сликарским виђењем које је он касније, кроз померање еволутивног кретања, надограђивао и надопуњавао новом иконографијом и једном новом опседнутошћу. Дакле, појединачни циклуси били су за Стојкова степенице преко којих се овај уметник успињао на свом уметничком путу до једног сликарског идиома који се успешно креће оном опасном ивицом између литерарног и ликовног. Оградивши се од општег концепта авангарде, Стојков је своје историјске лекције на крају трансформисао у једну поетску визију која не трчи за својим временом већ импонује упућеношћу на један поособљен унутрашњи опсесивни свет и смисао једног вишег реда.
(…)
Већ неколико деценија Драган Стојков, један од најпрефињенијих наших сликара визуелно богати и продубљује свој опсесивни свет. Кроз све то време овај уметник пропустио је кроз своје осетљиве душевне филтере најразличитија струјања, од хиперреализма преко експресионистичких форми све до геометријске апстракције и слика као својеврсних колажних визуелних есеја успевајући да у свему томе остане сабран и свој. Он посвећено обрађује властити врт вођен једним самоиспитивањем, самоосветљавањем и самосагледавањем путем којим се понире у оне дубине где се отвара „шкољка ега“.
Уметност Драгана Стојкова има покриће дубоке интимне исповести. Његове палимпсестичне слике превише лепе за овај свет стоје далеко од буке и беса свакодневице. Оне су посвећени простори евокативног, ирационалног сазнања које је у основи песничко. Мудрост Драгана Стојкова јесте у томе што је пронашао властиту меру те најприроднију форму и сликарски поступак за свој темперамент. Његов самородни сликарски свет јесте израз тишине, сабраности и озарења у властитом бићу. То Стојковљево претапање јаве и сна по логици једне носталгичне фантазмагорије, то лирско обасјање које са његових слика зрачи у правцу нашег срца, та поистовећеност са једним ишчезлим светом код Стојкова има метафизичко покриће и унутрашњу уверљивост. Његове слике вишеслојне контемплативности увлаче нас у сопствени интимни искуствени фундус, проширујући поље нашег визуелног искуства. Сем тога Стојковљево сликарство буди ону шејкинску наду да слика мора поново постати предмет драгоцен како за оног ко је слика, тако и за оног ко је посматра.
Драган Јовановић Данилов (Из текста Теологија ведрине Драгана Стојкова)
Биографију уметника можете прочитати овде.
Изложба ће бити отворена до 25. 5. 2024. радним данима од 10 до 20, суботом од 10 до 16 часова.