РЕФЛЕКСИЈЕ
Теодора Војиновић
Марко Јозовић
12.4-7.5.2022.
Ликовна галерија
…Сви радови говоре о природним елементима и користе их као концептуални стуб за подизање идеја.
Они визуелно прате паралелу између човека и природе.
(Теодора Војиновић и Марко Јозовић)
Уметничко поље интересовања Теодоре Војиновић и Марка Јозовића налази се у прожимању уметности, природе и хуманистике превасходно у смислу истраживања односа човека и природе. Своја истраживања они реализују радећи самостално или, однедавно, као уметнички пар, у различитим медијима (скулптура, цртеж, дигитална графика и интерактивна инсталација), развијајући сопствене поетике и праксе које се повремено укрштају и надопуњују.
Пажњу уметничке јавности Теодора Војиновић привукла je веома рано својим студентским радовима биоморфних форми од минуциозне плетена поцинковане жице. Мотивима гране и/или дрвета окаченим изнад постамента или слободно у простору са сенком која додатно дематеријализује призор, стваран је утисак префињене игре линија и масе који је одавао нежан и осећајан стил ауторке и наговештавао да ће Природа бити њено озбиљно уметничко одређење.
Полазни тематски оквир уметница ће концепцијски разрађивати у серији скулптура са доминантним мотивом шуме од плетене жице на кубусној подлози (метал, камен, дрво) у којима уводи боју у пастелним тоновима којима „сакрива материјал“ и „том визуелном дематеријализацијом“, по њеним речима „рад прави моменат изненађења у контакту са посматрачем“. Тако је у раду Јануар (2021), „визуелно напетој композицији која стрми, и делује да ће се у сваком тренутку превагнути и пасти“. У новим радовима уметница иде још даље: уводи светлост као градивни материјал и излази у простор, стварајући визуелно и симболички све сложенија дела, попут инсталација под називом Киша и Сунце, обе из 2021, у којима се у основи бави појмом промене. Док је у првом раду уметнички приступ уздржанији, поетски усмерен на човеково унутрашње биће, на „осећај изолованости који носимо у себи“ визуелно предочен суптилним односом лед светла, челичних сајли и финих жичаних елемената који су на њима исплетени, у другом раду – дводелној интерактивној инсталацији коју чине прохромски торус са жичаним исплетеним појасом шуме на ободу и жуто светло јаког интезитета уперено на њега – уметник је конкретнији, ангажованији, он уводи посматрача у узрочно-последични однос два поларизована ентитета. Истовремено, ограничавањем уочљивог спектра боја на једну монохроматску нијансу, Теодора Војиновић постиже да уметничко дело буде у функцији подизања свести код посетилаца дајући им осећај хипердетаљне визије, чиме се њена уметност приближава поетици Елијасона Олафура.
На принципу интеракције, у смислу концепта и уметничке праксе, заснована је и просторна инсталација Препознавање (2021), заједнички рад Теодоре Војиновић и Марка Јозовића који је, по њиховим речима, „својеврсни омаж времену“, са полазиштем у универзалном значењу односа конструкције и деструкције: „Рад је састављен од металне конструкције осмоугаоног облика, споља прикривен плочама од инокса које имају независне носаче и преламају светло, одразе на недефинисане стране. Унутрашње ивице конструкције обавијене су плетеном жицом тако да је константно присутан осећај нелагодности код посматрача док је унутар ње. Услед спонтаног померања ствара се утисак да инсталација дише. Поставља се питање да ли се у том паралелном односу огледа сваки појединац, кроз једну врсту Гордијевог чвора, или израња колективна свест? Ако се поставимо у улогу посматрача, они (барем за сада) обитавају у једној парадоксалној симбиози.“ Примарно искуство рада у области графичког дизајна који претпотставља стварање композиције визуелне комуникације (у смислу целине), Марко Јозовић је на најбољи начин уградио у своје уметничке концепције и праксе окренуте де-екстрактивистичкој поетици и посвећене бризи и заштити природе и њених ресурса. Сагледана из такве позиције, његову уметност карактерише отвореност значења, што подразумева наглашене асоцијативне и симболичке потенцијале (Река, 2021). Тако у серији цртежа под називом Сунчаница (2020) рађених неонском бојом услед чега се тешко сагледавају, уметник симулира осећај заслепљености услед дугог гледања у сунце и, како сам наводи, „прави паралелу са човековим свесним или несвесним деловањем на природу“. Саставни део рада је лампа са УВ светлом која открива целу композицију, те је „посматрач тај који контролише интезитет“. Човеку као појединцу, али и целом друштву, уметник се обраћа и троделним радом, скулптуром Слон у соби (2021) који користи познату енглеску метафору (Elephant in the room) за проблем који се појављује и свима је познат, али се игнорише или се прикрива, иако сви знају да он постоји: „Рад алудира на тренутно климатско стање и све присутније проблеме који се баве питањем човековог утицаја као и односа појединца и његове свести. Поред основног метафоричног симбола који носи, скулптура поприма персонификовану страну и излаже се на мање видљивим местима. Облик је робустан, недефинисан, највише подсећа на камен (спотицања), тако да визуелни симбол употпуњује метафору. Скулптуре су од метала, офарбане у белу или црну боју и стопљене са окружењем, тако сакривене и изоловане постају неприметне посматрачу.“
Јулка Маринковић
извод из текста објављеног у каталогу изложбе „Препознавање 5“, Уметничка галерија-Народни музеј Крушевац, 2021.