Циклус ДРУШТВО И ДИГИТАЛНИ МЕДИЈИ
Предавање др Иване Успенски – биографија
Савремене дефиниције описују сигнал као мерљиву физичку величину или импулс (нпр. електрични напон или магнетно поље) који имају могућност преноса информација. Живимо у времену у коме је свака архитектура комуникације и културалне размене директно условљена трансформацијом и медијацијом културалних артефаката, њиховом деконструкцијом, превођењем у сет дигиталних сигнала и тек путем интерфејса реконструисаног у жељени интерпретативни објекат. Дистанца између иницијалне реалности артефакта и његове појавности, начина на који се укључује у културалне дискурсе постаје све већа, толико да се артефакт и његова манифестација губе, нестају на хоризонтима тог дискурса, док сигнал постаје то растуће значењско тело или по речима Бодријара симулакрум добија квалитет онтолошког ентитета: копија без оригинала постаје ентитет по себи, наставља да самостално функционише и циркулише у целокупним институцијама друштва и културе, производећи читав низ нових интерпретативних и теоријско-проблемских пракси које збирно називамо културом сигнала.
Култура сигнала довела је до драматичних промене у индустрији адвертајзинга, кроз редефинисање теорија публике, политике идентитета, са посебним акцентом на феномен аутоматизованих дигиталних персона, али и довела до појаве новог правца у уметности – Дата Арт, у коме мапирање самог сигнала, његова визуелна или акустичка регистрација, независно од садржаја информације коју преноси, постаје предмет једне нове, процедуралне естетике и новог начина интерпретирања и валоризације уметничког дела.