ПАРТНЕРСКИ ОДНОСИ У БРАКУ
проф. др сц. Томислав Седмак и проф. др сц. Бранко Ћорић, неуропсихијатри
Мала сала Коларчеве задужбине, понедељком у 19.30 сати. Улаз слободан.
1. САВРЕМЕНИ БРАКОВИ (16. април)
– Друштвене околности као предуслови за структурацију брака/породице
(транзиција, хибридност личности, страхови, морал, кривица)
– Врсте бракова
– Особине породица
– Развод брака
– Други брак
2. СИСТЕМ ОДНОСА У БРАКУ (23. април)
– Жене и мужеви – сазревање, од симбиозе до аутентичности, структура личности и шта након актуализације себе
– Прилагођеност: ниво партнерске усаглашености: доминација-субмисија (патријархат/матријархат, родна посебност)
– Љубомора (љубав+мора), насиље уз одржавање брака
– Насиље према женама, деци и вршњачки проблеми
3. РОДИТЕЉСТВО: ОДГАЈАЊЕ/ПОДИЗАЊЕ/ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ (7. мај)
– Динамика односа у родитељству: од задовољства до обавезе/одговорности
(млади, зрели, старији родитељи)
– Фазе у развоју деце (развојна ометања)
– Улога очева (тата и син, тата и кћерка)
– Улога мајки (мама и син, мама и кћерка)
– Браћа и сестре, близанци, усвојеници
4. НЕУРОТИЧНОСТ/ДИСФУНКЦИОНАЛНОСТ БРАКА/ПОРОДИЦЕ (14. мај)
– Успешна/неуспешна индивидуација потомака
– Опасности од сталне регресије: због претеране заштите до занемаривања или одбацивања потомака (неће ме ни отац ни мајка)
– Хронична хаотичност (неуротичност међуодноса до психотичности)
– Сазревање, упркос!… (резилијенција)
*****
САВРЕМЕНИ БРАКОВИ
Говори се да је брак у функцији био-психо-социјалне заједнице двоје људи (љубави и прилагођавања /разумевајућег допуњавања/) још од ,,како је света и века” (први подаци из старог Египта и Месопотамије) а, како се примичемо нашем времену, то је већ увелиико прича о превазиђеном друштвеном споју двоје људи у којем је најважнија била способност прилагођавања на дате околности зарад продужења врсте. Наравно, на врхунцу друштвено-политичког развоја у развијеном капитализму и социјализму, брак је истицан као главна ,,радионица” за стицање материјалног богатства које треба пренети у наслеђе или добро усавршити ради даљег наставка и формирања традиције која ће се у неким породицама преносити с колена на колено.
Такав, посебно важан брак означаван је као кохезивно-индивидуациони брак и сматрао се стабилним и квалитетним. У њему су доминирали поштовање, топлина, једнакост и међусобна подршка. А, партнери су, колико толико, задржавали аутономију у погледу права на властите циљеве и пријатеље. Њему се приписује и одредница традиционални брак јер се сматра да, као такав опстаје, уколико не долази до промене у традиционлном начину гледања на улоге мушкараца и жена.
Ипак, данас смо у прилично другачијим околностима. Време транзиције друштава и доминација либералног стицања, уз вештину прилагођавања и небирања средстава за освајање циљева, прилично је уздрмало мушко/женске односе и променило улоге супружника а самим тим и бракова. Као последица, јавља се измењена породица у којој највише трпе деца. Данас често срећемо тзв. оперске бракове који се одликују интензивном привлачношћу између партнера, њиховом везаношћу, са честим свађама и пасионираним вођењем љубави, који су краткотрајни. Међутим, све више су заступљени и тзв. бракови без учешћа (мало тога им је заједничко и уз слаба осећања и конфикте ниског интензитета) и они које називамо укљученим – дистанцираним браковима у којима једна страна жели да искаже и расправља проблем, а друга их, избегава, пориче или се повлачи. Ови бракови нарочито су тешки за жене, јер, у браку без или са мало учешћа, жене се пате с обзиром да су осетљивије на емоционално стање од мушкараца. Управо се показало да се ови укључени – дистанцирани бракови најчешће и разводе. Оперски бракови по квалитету функционисања су негде у средини, али ближе дисфункционалности.
У већини земаља у свету постоји пораст развода бракова. Иначе, развод је једна од најчешћих и профитних циљних представа, не само у ужем социјалном окружењу већ и у савременом праву и адвокатури. Када говоримо о одгајању односно подизању деце, треба подсетити и на функционисање тзв. другог брака.
Јер, различите функционалне особине носе породице са разводима и другим браковима. Развод настаје као резултат напетости и сукоба у односима две особе у којима је свака пропустила да у одговарајућој мери задовољи другу. Развод мења начин породичног живота па се јављају нови односи, не само у узајамним односима партнера и деце већ и у односима шире заједнице којој су раније припадали. Постоје, међутим, разведени партнери који привремено добро превазиђу ситуацију развода. Ипак, нови брак може другог да узнемири и поново покрене потиснуте нетрпељивости и замерке, што може угрозити, и довести до поремећаја односа према заједничком подизању детета који се претходно чинио задовољавајућим.
Другим речима, присуство деце отежава, како развод, тако и прилагођавање на новонастале околности, на услове живота па се често може чути да разведени мушкарци и жене одбијају могућност другог брака или изражавају дубоку сумњу у њега. Шта бива са онима који настављају са новим браковима. Подаци нису конзистентни. Тако, на пример, има значајних података о ривалству биолошки различитих потомака, пре свега као последица динамике односа очева/маћеха, мајки/очуха. С друге стране, у великом броју, подаци указују на појаву неуротичних и несигурних потомака, а у последње две до три деценије, упадљив је пораст различитих зависности (марихуана, алкохол, теже дроге, коцка) и беспризорних и делинквентних појединаца међу децом и адолесцентима. Неки изузеци указују да су они који одрастају са очухом а без мајки ипак мање склони поремећеном понашању.
СИСТЕМ ОДНОСА У БРАКУ
Улазећи у бракове, жене и мужеви, уносе своје нивое структурисања личности у којима поседују више или мање зрелих образаца понашања и способности играња родитељских улога. Начином свог одвајања из примарних породица они обележавају новонастале породице и своје потомке. То значи да се у новонастале бракове и партнерске односе значајно мешају не само присећања већ, ако су присутни, и утицаји њихових родитеља односно баба и деда. У породицама где су присутна три колена (родитељи родитеља, родитељи нове деце) посебно је тешко прилагођавање на узајамност, блискост, више топлине, избегавања ометања и сукоба и сл. Такви односи обележени су различитим варијантама избегавање/сукоби и одбацивање/напуштање.
Повољнији исходи у понашању потомака прилично зависе од уравнотеженог родитељског брака и система односа који подржавају зрело понашање и трансформацију деце и адолесцената у будуће родитеље. Доследност у развоју која повећава сигурност код потомака ослања се, не само на односе међу родитељима, који су веома значајни, већ и на нагонске потребе саме деце да буду другачија од својих родитеља и да, улажући организовани лични напор и рад могу достићи и остварити сопствени развој. Кроз стално постављање питања и давање себи одговора стичу увид да би се раније издвојили и удаљили од родитеља који су неповољни. Такви траже и налазе позитивне личности ван породице учвршћујући односе са ближом и широм околином. Они, улажући напор, преузимају тешке задатке и одговорност. Сређујући своја болна искуства теже раду и лепоти што их чини креативним личностима. Способни су да налазе комично у трагичном и спремни да се нашале на сопствени рачун. Коначно, солидно развијене личности преко савести проширују жељу за добрим животом за себе и друге. Ово је само доказ да постоје и појединци потекли из бракова/породица са неповољним утицајима који су у стању да постигну личну зрелост и повољну, да не кажемо оптималну социјализацију.
У таквим околностима, без превелике доминације, али обавезно присутних мајки или очева, формира се и родна разноврсност односно одговарајућа експресија полних особина када жена треба да је културолошка експресија (конструкција) женског а мушкарац мушког тела. У свету, током последњих две деценије постоје и званични истополни бракови. У многим случајевима партнери подижу и васпитавају децу. Вероватно се пошло од претпоставке да: ако су пол и род радикално раздвојени, онда не мора бити да одређени пол мора постати одређени род, другим речима ‘жена’ не мора бити културолошка конструкција женског тела а ‘мушкарац’ не мора приказивати мушко тело.
Превелика емоционална инвестирања у страствену љубав могу да одведу у штетност љубави због потенцијалног преплављивања себе другом особом и губитка сопствене личности. Код осетљивих и сумњичавих партнера лако се склизне у вољење до смарања односно љубоморе, односно тешке поремећености и опасне параноје. Следствено, све се наставља предоминацијом и кројењем односа према идејама љубоморног/не. То је један од ,,најједноставнијих” путева ка сукобима и насиљу. Изгледа да је у савременом тренутку, пре свега у нашим околностима, брачно/породични систем релативно често заокупљен доминацијом патријархалних односа с обзиром на велики број жена жртава у браковима. Овакво брачно стање одржава се маневрима насилника који застрашује и изолује жртву уз потпуну контролу (новца и кретања) али и уз повремене ,,нежности” а све до женине субмисивности. Друга страна насиља, она са стране жене, окреће се или ка њеном ,,бекству у болест” или пак, непрекидним окривљавањем мушкарца и што је још теже, потомака, синова и кћерки као пример пасивне агресије према укућанима. Ниједан мушкарац (фрустрирани, бесни) и жена (субмисивна, пасивно агресивна) оваквог профила нису остварени људи а најмање добри модели за своју децу, која се у окружењу са својим вршњацима недовољно добро прилагођавају током развоја сопствених личности.
РОДИТЕЉСТВО: ОДГАЈАЊЕ, ПОДИЗАЊЕ, ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
Није лако родитељима нарочито у првој, другој и трећој година живота њиховог потомка, због изванредно брзог развоја детета на свим плановима – моторном и говорном, емоционалном и социјалном. Извор многих брига и страхова код родитеља управо и јесте ова прва фаза одрастање и подизања деце. Уз то иде и родитељско искуство као могући фактор (не)прилагођености и (не)сналажењу у подизању деце. Обично се препознаје прилагођенији родитељски однос према неком од наредних потомака, за разлику од више испољене бриге око првенца. Складан родитељски пар препознаје се топлим мајчиним старањем о детету уз складно очево подржавање њених излива љубави и осмшиљене анксиозности односно бриге.
Некако по био-психо-социјалним људским особинама у подизању деце гради се више односа: мајка/потомак (дечак или девојчица), отац/потомак (девојчица или дечак). Поред тога, јављају се и комбинације са близанцима и тројкама на рођењу што значајно подстиче позитивно заједничко родитељско ангажовање. Тешко је одабрати време родитељства које је идеално за подизање и васпитавање деце. Али емпиријски зна се да су родитељи из треће и четврте деценије управо генерације које гарантују просечно уобичајено родитељско понашање и активности око подизања и васпитања.
Нема ни јасно одређене фазе у којој би требало да преовладају утицаји мајке или оца, мада је, у прве три године нарочито мајка неопходна и од посебног значаја, због тоталне блискости пошто је извор хране током периода сисања. Крајем треће године живота посебно је интересантно дечије нећу јер је то и почетак формирања нове личности. Што за родитеље често представља први, теже решиви конфликт, јер није добро ни допуштање нити забрана тог негирања, пошто иза њега стоји постепено формирање Ја детета.
НЕУРОТИЧНОСТ/ДИСФУНКЦИОНАЛНОСТ БРАКА/ПОРОДИЦЕ
Складне породице одликују се присуством зрелих родитеља и значајним степеном разумевања међу свим члановима ове примарне групе. Позитивне емоције, разумевање, уважавање и поштовање, и солидно распоређене улоге у корисним, и активностима од узајамног значаја (чистоћа, припремање хране, забава, спавање) једном речи, систем односа који гарантују организовано време у свакодневици, која има тенденцију да се понавља, што заједно представљају суштинске особине успешних породица.
Насупрот томе, породице у којима су односи хладни, одбацујући и избегавајући уз честа одсуства из кућног миљеа, или пак, претећи, непријатељски и праћени сукобима до туча и насиља свих облика, јесу дисфункционалне у свом постојању. Увек се намеће питање, у ком правцу се могу одвијати расплети у таквим породичним групама. Непрекидан хаос у односима не гарантује никакву стабилност основних норми понашања. Шта више, то су обично породице које се мање или више на разне начине растурају у различитим периодима (и на различитим узрастима) што од, посебно деце, захтева неувремењено доношење одлука коме ће се приклонити и како преживети у неповољним околностима. Последњих деценија због транзиције у друштву и пораста насиља међу људима, веома се мора водити рачуна о улози државе у породичној заштити, нарочито деце. За очекивати је да се мењају и улоге центара за социјални рад, полиције, судова, здравствених установа, образовних институција и невладиних организација, дакле, читаве мреже државних заштитних служби.
Ипак, треба подсетити да снага људскости односно људске природе често доведе до позитивног расплета и релативно успешног одрастања и поред ометајуће, неодговарајуће породичне ситуације. Полазећи од принципа људске издржљивости (resilience) подсетимо се да, постоји дводимензионална контрола и корекција понашања код човека да би се осујетили непожељни детерминисани обрасци, као и да би се одбацили неповољни избори аутономног понашања. Једна димензија контроле је у самом човеку у складу са постигнутом самосвести и самопроценом. Друга димензија контроле и корекције је споља, у другим људима, у социјалном окружењу, чему појединац припише већу или мању способност и право процењивања и усмеравања његовог понашања. Али, мора се узети у обзир учење и поткрепљивање повољних образаца понашања да би се испунили предуслови за основну нагонску потребу за другим људским бићима кроз сталну размену интројективне и пројективне идентификације. Тако се остварује хумана социјализација непрекидним процесом прилагођавања и прихватања принципа реалности.