Ана Аздејковић биографија
У КРАЈЕВИМА ОКА детаљније
23. 6 – 4. 7. 2026.
Отварање изложбе 23. 6. 2026. у 19.00
Фото: Ана Аздејковић
Ако питамо AI да нам да дефиницију простора, рећи ће нам да је то „фундаментални појам који означава бескрајно тродимензионално пространство у којем се материја физички простире и у којем се одвијају сви догађаји. Он се интуитивно поима као свеукупност тачака и димензија, а у савременој науци се комбинује са временом чинећи четвородимензионални простор-време“.
Ако консултујемо Арнхајма, он ће нам рећи да простор постоји ако су присутне „опажљиве ствари“. Павел Флоренски га посматра као жив, онтолошки ентитет, а не као празну математичку кутију. Он одбацује строго Еуклидово тумачење, сматрајући да простор зависи од тачке гледишта и стања свести онога ко га посматра. Самим тим, различита времена и различите културе стварају другачије функционалне грађевинске системе.
Данас, у популарној култури може се наћи доста референци о простору као засебном ентитету. У серији „ОА“ (2016–2019) која се може наћи на Нетфликсу, соба се третира као чвориште, место где се различите енергије повезују и укрштају. У филму „Backrooms“ (2026) који се бави феноменом лиминалности, пролазима и ходницима који се налазе у паралелном свету у који се доспева проласком кроз зид, простор је третиран као живо биће које има могућност асимиловања предмета и сећања. У књигама Харукија Муракамија, ходници, подруми и бунари су магични и атмосферични, увек нуде увид у ток приче симболима који се ту могу наћи.
У радовима Ане Аздејковић простор је главни лик.
Анини простори су често искривљени, изломљене перспективе, доказујући нам да простор зависи од тачке гледишта. Предмети који се ту нађу понекад се преклапају, прожимају и отуда имамо осећај да посматрамо сцену кроз стакло, док се наша околина огледа. Ана слика енергију архитектуре, претварајући је у мноштво потеза, алудирајући тако на њену материјалност. Густ ваздух ствара често усијану атмосферу, али не и загушену. Кроз ваздух на сликама Ане Аздејковић се може пливати.
Архитектура никада није пасивна, иако је понекад тако третирамо. Она нас окружује целог нашег живота и она утиче на наше расположење, наше одлуке, па и исход живота. То управо и видимо на Аниним радовима – она слика своју психу. Њен поглед на свет вреди искусити јер нас уводи у сећања која препознајемо и усвајамо као своја.
Наташа Кокић