Дуња Ћорломановић
СЕЋАЊЕ НА ГОСПОЂИЦУ ПОГАНИ
27. 1 – 7. 2. 2026.
ГАЛЕРИЈА
Ut pictura poesis
У оквиру изложбе „Сећање на госпођицу Погани“ Дуња Ћорломановић представља своју уметничку праксу селекцијом цртежа који се крећу у опсегу од реалистичних приказа до апстрактних концепата, изведених у техници рапидограф или фајнлајнер на папиру, насталих током претходне две године. Карактер представљених сцена из живота је документаран (барови и собе) и/или емотиван (коса од конопаца, срца, дрвене фигуре/лутке), уз дозу апсурда. Формалистичке конвенције Дуњиних цртежа огледају се у минуциозности детаља (вид репетитивног, медитативног понављања покрета и потеза), контурном цртању у ком је наглашена неиспрекидана линија, инверзној перспективи (уместо спољашњег изгледа истиче унутарње значење приказаног), односу светлог и тамног који уравнотежава поставку композиција и акцентује композиционе релације, док нестварне пропорције упућују на значај приказаног. Преувеличане физичке карактеристике (огромна коса) и специфичност појединих обличја (дрвене лутке наместо људи) су преносиоци емоција и чине поруке читљивијим. Композиције могу бити симетричне или асиметричне, али су, захваљујући односу пуно/празно, њихове поставке увек у равнотежи.
У радовима који се налазе између интимизма и надреализма јасно се извајају два типа композиција: 1) сцена виђена из горњег ракурса уз често присутну инверзну перспективу (кроз представе физичког света одгонетамо психолошки значај који има за ауторку) и 2) сцена „лебди“ смештена у имагинарни, празан простор (кроз психолошки приказ одгонетамо реалан „догађај“). У оба случаја посматрач се помало осећа као воајер, јер је, иако физички „измештен“ ван слике, увучен дубоко у уметничина интимна размишљања и емотивна стања.
Цртежи предочавају реалне и надреалне просторе у којима Ћорломановићева деконструише односе, да би их реконструисала на интуитивном нивоу, повезујући их на неочекиван начин. Актерима/фигурама одузима или враћа дигнитет, преокреће немоћ у снагу и обратно, конфронтирајући идеје о човеку као аутентичном, мисаоном бићу са једне и поводљивој, бесловесној јединки са друге стране. Уметница говори језиком аутобиографских термина, проблематизујући различите видове међуљудских односа, посебно у смислу преиспитивања анксиозности или паралисаности под налетом емоција. Уочљив је и концепт трансфера, јер осећања и ставове ауторке откривамо кроз симболику представљених предмета (пузле, коцке за децу, лего коцке – комбинаторика слагалица; шах, карте – игре размишљања; дрвене лутке и марионете – људи без карактера; лептир – смрт и поновно рођење, метаморфоза, женски полни органи; представа зубатих јаја – обећање новог живота и смртоносна претња у исто време; срце – љубав; језици – речи, сензуалност и сексуалност).
Уметничка пракса Дуње Ћорломановић на више нивоа поткопава традиционално патријархална гледишта кроз сукоб њене снажне сензуалности, побуђивања сексуалне жеље и друштвено контролисане подобности. Да ли је жена увек објекат или може бити и субјекат жеље? У цртежима, жена је уједно и субјекат и објекат уметничине контемплације. У којој мери нам је отпор субјекта средини очигледан? Фокус женских представа је на њиховој коси (уже – снага као код Самсона, овде снага љубави која везује али и заробљава и субјекат и објекат) и гениталијама (природним и симболичким) инкорпорираним у представу тела, понекад на неуобичајеном месту (уместо уста, на пример). Више радова садржи и еротске аутопортрете у којима уметница усмерава пажњу посматрача на себе као емотивно и сензуално биће.
Радови Дуње Ћорломановић су по својој природи дуалистички јер истовремено представљају и симулакрум стварности и саму стварност, депикцију догађаја, али уједно и доживљај који је из тог догађаја проистекао. Називи радова не представљају само интегрални део ликовног израза уметнице, већ их можемо перципирати и као фрагменте њеног песничког опуса.
Иако би се испрва помислило да се радови могу тумачити кроз феминистички дискурс или дискурс који укључује неки од различитих типова женског идентитета, овакав методолошки приступ би указао на само један, веома узак угао посматрања. Затим, препознајемо шире поље деловања радова у ком је реч о љубави per se (љубави према партнеру, пријатељима, себи, животу, уметности), али ни овај дискурс не обухвата читаву слику. Уметница се не прилагођава постојећим друштвеним нормама, већ реафирмише давно напуштене узоре понашања у којима су истинитост, искреност, мисаони и емотивни потенцијал и храброст у истрајавању у сопственој посебности једине релевантне категорије. У овом дубоко опскурном свету данашњице кад се свако постојање, а камоли испољавање емоција као и доброте схвата као слабост, а не снага, треба наћи модус преживљавања личне аутентичности, без (каму)ф(о)лирања и претварања у неког другог како бисмо опстали и били друштвено прихваћени. Дуња Ћорломановић је такву могућност пронашла у уметности, кроз ликовни и песнички израз. Изложба управо говори о значају неодустајања у потрази за изналажењем тог механизма. О неодустајању – ни по коју цену.
Ивона Фрегл, историчар уметности
Биографија уметнице ОВДЕ.
Изложба ће бити отворена до 7. 2. 2026. радним данима од 10 до 20, суботом од 10 до 16 часова.