https://sefem.org/
ПОСТАТИ И БИТИ УДОВИЦА У СРБИЈИ ДАНАС (18.10)
Предавање се односи на део резултата истраживања удовица у Србији, које је спровео истраживачки тим Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Објављени су у јединственој, оригиналној, првој те врсте, социолошкој монографији – О удовицама или о једној друштвеној неправди, ауторки Мирјане Бобић и Слађане Драгишић Лабаш из 2020., у издању Филозофског факултета. Монографија је добила награду „Анђелка Милић“ Секције за феминистичка истраживања и критичке студије маскулинитета (СЕФЕМ) Српског социолошког друштва. Предмет истраживања је процесуалност преласка у удовиштво из угла жена/мајки, различитих генерација и образовања. Реч је о студији случаја две групе жена: цивилних и ратних удовица (укупно 30). Прве су се суочиле са смрћу мужа у мирнодопским условима, а друге као последица оружаних сукоба у Хрватској, односно бомбардовања на Косову и Метохији, током и крајем 1990-тих. Мирнодопске удовице из нашег узорка су нешто старије (имају у просеку 43 године, ратне 31), имају дупло мање деце (просечно 1.5 према 1.9 код ратних), и деца су им била одраслија (17 година према 8), када су остала без оца. Доживевши велики, често и изненадни стрес, ове су жене/мајке прошле трауматичан и дуг пут личне и породичне трансформације, ослањајући се на сопствене снаге, разноврсне стратегије сналажења и друштвене мреже, али генерално, без веће социјалне подршке. У посебно тешкој ситуацији биле су ратне, које су на званичан извештај о смрти супруга чекале по неколико месеци, па чак и до 10 и више година, што је одлагало регулисање правног статуса њих и њихове деце, те какву такву социјалну подршку (пензије, инвалиднине). Ратне удовице, избеглице и расељене, биле су у значајно тежој ситуацији и морале су да уложе додатне напоре, у односу на мирнодопске, да “скрате период туговања” и да се што пре адаптирају на нове животне околности. Ратне удовице су у односу на цивилне, имале више здравствених проблема (карциноми, проблем са штитном жлездом, висок притисак, итд), дуже су се лечиле од психичких тегоба, а све то у условима борбе за голо преживљавање. У истраживању се показало да су “жртвовање за децу”, традиционалне норме и друштвени притисак надвладали личне жеље и потребе жена, што се очитује и у томе да ниједна удовица не размишља о новом партнерству. Ипак, из анализе наратива се види да је лична и породична трансформација удовица створила и једну, ненамеравану, али позитивну последицу – суочила је ове дојучерашње супруге са родним идентитетом и омогућила родну еманципацију, излазак из (мушке) сенке, у околностима ре-патријархализације, посебно наглашеном током ратова, али и од почетка постсоцијалистичке друштвене промене.
Мирјана Бобић је редовна професорка на Одељењу за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Предаје и истражује теме из домена социјалне демографије, социологије породице, родних студија, популационих политика, студија миграција и старења и подмлађивања. Више од две деценије је активно ангажована у истраживањима Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Председница је Демографског друштва Србије.
Слађана Драгишић Лабаш је редовна професорка на Одељењу за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Предаје и бави се истраживањима тема из области психијатријске социологије, социологије менталних поремећаја и социологије друштвених девијација, болестима зависности, као и системском породичном психотерапијом и групном терапијом, теоријски и у практичном раду. Више од једне деценије је активно ангажована у истраживањима Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.
БИТИ ЖЕНА У АНТИЧКОЈ ГРЧКОЈ (25.10)
Истраживања грчке антике, закона, статуса који су жене имале, али и њихове свакодневице и друштвених улога, несумњиво указују на веома дугу традицију патријархата. Па ипак, законске регулативе, загарантована права и статус жена се у грчком свету каткада веома разликовао. Једна од одлика патријархата јесте и његова прилагодљивост разноврсним друштвеним системима и уређењима. Као пример неједнаких модела узећу Атину и Спарту. У славно доба класичне Грчке, Атињанке су биле у веома неповољном положају, имајући далеко мања законска права од жена ратничке Спарте које су управо захваљујући милитаристичкој оријентисаности читавог друштва и важности који су имале као мајке будућих ратника, уживале већу самосталност. Па ипак, истраживања из области антропологије античких светова и изучавања женске свакодневице, понудила су комплекснију перспективу и пружила увиде у то да ни Атињанке нису биле потпуно лишене моћи. У предавању ћу се усредсредити управо на специфичности и парадоксе атинског друштвеног живота у којем су жене биле лишене законских права, али су ипак успевале да делују у јавном простору, пре свега кроз ритуал.
Лада Стевановић је виша научна сарадница у Етнографском институту САНУ. У истраживањима комбинује савремене антрополошке теме и теме из области антропологије античких светова са посебним освртом на родну перспективу и преиспитивање конструкције родних идентитета кроз синхронију и дијахронију. Бави се и рецепцијом антике. Објавила је две монографије: Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in the Greek Funerary Rites (награда ЕИ САНУ 2011) и Антика и ми(т): преиспитивање доминантних токова рецепције антике (ЕИ САНУ и КАРПОС 2020). Са Мирославом Лукић Крстановић и Младеном Прелић добила је Награду „Анђелка Милић“ 2021. за пројекат Положај научница у друштву и на тржишту рада у Србији (Етнографски институт САНУ и Унеско).